PSIHOSOMATSKI PRISTUP
Sta u dubljem smislu predstavlja pojava vrtoglavice koja u najvecem broju slucajeva nastupa naglo, “iz cista mira”, pokusacu da objasnim na primeru bezazlenih tegoba kod bolesti kretanja, kinetoza, kao sto su tzv. morska bolest ali i tegobe vrlo ceste po ucestalosti, u toku voznje kopnenim prevoznim sredstvima (automobil, autobus). Kod nekih osoba cak i voznja liftom izaziva vrtoglavicu, mucninu pa i povracanje.
​
Zamislimo sledecu situaciju: vozimo se na zadnjem sedistu auta. Culom vida paznja nam je usmerena na ekran mobilnog telefona. Za oci kretanja nema. One centrali (mozgu) salju informaciju da mirujemo. U isto vreme organ za ravnotezu iz unutrasnjeg uha istu centralu izvestava o krivudavom i talasastom kretanju. Centrala je zbunjena. Sa dve potpuno suprotne informacije ona nema resenje. Ili se miruje, ili se krece, oboje u isto vreme nije moguce. U takvoj napetoj situaciji organizam je taj koji razotkriva prevaru i o njoj obavestava svest kroz vrtoglavicu, mucninu i nagon za povracanjem. Ustvari, telo kaze: “odmah stani, moram napolje da se ispovracam i uhvatim stabilan oslonac”! Tu postaje jasno u kojoj meri nas bolest ili simptom cine iskrenim. Simptom pogodjenoj osobi u njenom vlastitom telu docarava ono sto ona spolja ne moze da spozna. Tlo pod njom se ljulja.
I nadam se da se vec nazire poenta.
​
Naravno, na polju kinetoza, ovaj iskaz je bezazlen jer ono sto se krece je zaista tlo pod nama. Nasuprot tome, kod bolesti kao sto je multipla skleroza, taj simptom (vrtoglavica) takodje ukazuje da se tlo, na kojem osoba stoji, ljulja. Ali ovaj put u prenesenom znacenju, sto je mnogo ozbiljnije i opasnije.
​
Kod bolesti voznje ili morske bolesti telo mucninom koja prati vrtoglavicu pokazuje da bi se te situacije najradije odmah oslobodilo. Protivurecnost izmedju iluzije da se i dalje cvrsto stoji na poznatoj podlozi koja miruje, dok ljuljanje na morskim talasima vec dugo traje, izaziva neophodnu napetost u telu i trenutnu potrebu da se situacija resi. Sto znaci da bi sva cula trebalo da se usaglase i u centralnom kompjuteru (mozgu) integrisu zajednicku, uskladjenu informaciju o kretanju. Slika bolesti u sebi vec sadrzi resenje: zbog potrebe za povracanjem tera pogodjene da izadju na palubu. Njihove oci tada vide kretanje vode i broda, a informacije se ponovo poklapaju sa onima iz unutrasnjeg uha. Ako osobi kojoj se glava “zavrtela” na brodu date kormilo u ruke, ona ce se usredsrediti na vodu a oci ce uvideti svoju zabludu. Ni mucninom prilikom voznje nikada nije pogodjen sam vozac nego uvek samo putnici. Sklona su joj pre svega deca. Za razliku od vozaca ona uglavnom ne gledaju u pravcu kretanja, nego se igraju i oci im ostaju u unutrasnjosti vozila. To je, medjutim, situacija u kojoj nastupa dvosmislenost. Pogodjeni culni organi izvestavaju o nespojivom.
Jednostavno resenje je da se deca navedu da gledaju napred time sto ce im se pokazivati zanimljive stvari tokom puta, ili izmisliti neku igru u kojoj ce oci biti usmerene ka pravcu kretanja.
​
Drugi, u praksi oprobani metod, sastoji se u tome da se pogresne poruke na neko vreme sasvim iskljuce, tako sto ce se jednostavno zatvoriti oci. Tada kretanje koje je prethodno bilo neprijatno i izazivalo mucninu, postaje prijatno i uljuljkuje nas u san. Covek je ponovo u svom elementu jer upravo tako je i zapoceo svoj zivot, u plodovoj vodi, zbog cega i mnogi odrasli, ne samo deca, vole da se ljuljaju. Vazno je zatvoriti oci, odreci se kontrole, i s poverenjem se prepustiti toj prasituaciji.