Vazno je primetiti da pravi, nedvosmisleni simptomi mogu da se pojave tek krajem l-og I pocetkom ll-og stadijuma kada se pacijenti najcesce javljaju lekaru. Iz datog shematskog prikaza se moze zakljuciti da veliki deo vremena ( l stadijum) prolazi u onim neodredjenim simptomima koji ne pozivaju na uzbunu, prolaze slabo primeceno i ne remete u znacajnijoj meri uobicajeni zivotni komfor, nimalo ne sluteci na dramatican scenario.

​

Od tih neubedljivih simptoma koje bih izdvojio u okviru l-og stadijuma, vezano za senzibilitet, spadaju  trnjenje, svrab, osecaj tezine u nogama, osecaj hladnoce. Tome se mogu pridruziti umor i povremena neobjasnjiva iscrpljenost. Vrlo su cesti i simptomi od strane zeludacno-crevnog sistema kao nadutost, neuredna stolica, osecaj nepotpunog praznjenja posle stolice. Tu je i mogucnost blagog oticanja poput zategnutih prstiju sake nakon duzeg pesacenja. Na psihickom planu moze da se javi preterano razmisljanje i zabrinutost (psiholoski profil licnosti bice dat u poglavlju o psihosomatici). Motorika tela ne pokazuje osobenosti u prvom stadijumu.

​

Progresija energetskih problema l-og stadijuma vodi pojavi novih energetskih sindroma cime se postepeno ulazi u ll (srednji) stadijum ciji su simptomi pojacana nestabilnost, poremecaji vida, izrazenija vrtoglavica, tezina u nogama, poremecaji u radu mokracne besike, ukocenost, napredujuca slabost nogu, bol i slabost u krstima i kolenima, zaboravnost, smetnje u toku misli i izrazavanju.

​

Simptomi lll-eg, kasnog stadijuma su tremor, spazmi u nogama, nemogucnost kretanja.

​

Akupunktura najvecu efikasnost ispoljava u prvom i pocetkom drugog energetskog stadijuma bolesti. Narocito u prvom moze biti veoma mocna u revitalizaciji organizma, povlacenju simptoma, poboljsanju koordinacije i nestanku ili znacajnom ublazavanju neuroloskih deficita ako je do njih vec doslo. Njena delotvornost u prvom stadijumu odnosi se i na sprecavanje progresije drugih energetskih sindroma, dominantnih u drugom stadijumu bolesti, koji “izbacuju” one teze simptome MS i uticu na cesta pogorsanja (relapse) u evoluciji bolesti.

​

Drugim recima, ako ne pre, onda odmah po potvrdi dijagnoze, uporedo sa konvencionalnom terapijom propisanom od strane neurologa, bilo bi pozeljno otpoceti sa tretmanima akupunkture.

​

Radom unutar energetskog “sloja” ispravljamo nesklad koji potencira pojavu simptoma, a ujedno sprecavamo pogorsanja i pojavu “talozenja” neuroloskih deficita.

​

U ovom delu teksta vezanom za akupunkturu pokusao sam da nabrojim sto veci broj simptoma, pre svega u pocetnoj, ranoj fazi, zbog potrebe njihovog prepoznavanja i svesti da im treba pridati potreban znacaj sto se inace ne radi u svakodnevnom zivotu. Umor, neuredna stolica, osecaj nepotpunog praznjenja, nadutost… cesto se tumace kao nesto sasvim normalno, kao licno svojstvo kome nije potrebno poklanjati posebnu paznju. Simptomatskim lekovima i suplementima ti se simptomi ponekad i ublaze, dok pravi problemi, koji poticu iz energetske sfere, koji tokom vremena mogu dovesti do mnogo ozbiljnijih zdravstvenih poremecaja, ostaju nereseni.

​

Podrazumeva se da pojavu  gore pomenutih, nespecificnih simptoma, ne treba odmah dovoditi u vezu sa MS. To je uostalom i nemoguce. Ono sto cini pravu prevenciju, kako MS tako i mnogih drugih bolesti, zahteva ozbiljnu zdravstvenu prosvecenost. To je , nazalost, opsta slaba tacka savremenih drustava kojoj u ogromnoj meri ,,kumuje” zvanicna  medicina ogranicena svojom usmerenoscu na resavanje simptoma.  Time, i pored najbolje namere, maskira prave uzroke i skrece fokus sa sustinskih problema koje ne prepoznaje. 

Ukoliko bi smo ovakve detalje podrobnije analizirali verujem da bi lako dosli do logicnog objasnjenja vec pomenute geografske rasirenosti MS (o cemu se, kao sto rekoh, samo nagadja). Tada bi smo shvatili da je bolest redja na kontinentima i u zemljama koje nisu ogrezle u potrosackom mentalitetu i koje jos uvek zive u duhu svojih tradicija vezanih npr. za nacin ishrane i sistem drustvenih i moralnih vrednosti.

Nadam se da ce to biti jos ociglednije nakon razumevanja onoga sto cu izloziti u sledecem delu teksta o psihosomatskim aspektima MS, u kome cu, izmedju ostalog, govoriti o psiholoskom profilu licnosti pogodjene ovom bolescu.

 

 

MULTIPLA  SKLEROZA  SA  PSIHOSOMATSKOG  ASPEKTA

 

Za onoga ko svoje simptome shvati kao smislenu poruku  i podsticaj da nesto nauci, sustina lecenja nece neizostavno biti u njihovom odstranjivanju vec u promeni dusevnog i energetskog stanja gde je simptom samo njihov nuzan izraz. Takav pristup bolesti pospesuje licni razvoj i ponovo uspostavlja harmoniju, trajno oduzimajuci  osnov za postojanje simptoma.

​

U ovom delu dacu, kao sto sam najavio, analizirajuci simptome MS sa psihosomatskog aspekta, profil licnosti obolelog. To bi trebalo, u isto vreme, da predstavlja i vodic kroz psihoterapijski postupak koji je nuzan iz razloga sto su najcesce zbivanja u dusevnoj sferi licnosti upravo onaj pokretac energetskih nesklada koji svojim razvojem, tokom vremena, na kraju dovedu do simptoma bolesti.

​

Sclerosis multiplex- prevedeno sa latinskog znaci: mnogostruko stvrdnjavanje. U medicini taj izraz se odnosi na nervni sistem (demijelinizacija, plakovi—ostrva stvrdnjavanja). Medjutim, ovaj izraz oznacava i osnovni psihicki obrazac pogodjene osobe. Za nju je karakteristicna vanredna tvrdoca, prevelika strogost prema sebi i svetu, sto se na drugoj strani ogleda u neobaziranju na vlastite potrebe. Osobu odlikuju nepokolebljivi principi i stroge moralne predstave. Stvrdnjavanja u centralnom nervnom sistemu otelovljuju stvrdnjavanja (okostavanja) u centralnim zivotnim temama. Poremecene veze izmedju nerava , narocito one koje vode od nerava do misica, odgovaraju pacijentovoj rezervisanosti, zatvorenosti i slaboj spremnosti da posreduje izmedju vlastitih zivotnih potreba i zahteva spoljnog sveta. Ove osobe imaju pretenziju da besprekorno funkcionisu i da sve stopostotno obavljaju. Povrh toga  sklone su da krivicu uvek traze u sebi. Sledi tumacenje pojedinacnih simptoma.

​

Cesta bolna osetljivost kicmenog stuba potice od zapaljenjskog procesa u toj oblasti. Ona ukazuje na zariste sukoba oko uspravnosti (ili ispravnosti). Tim osobama je bolno da se “usprave”, da se dignute glave suprotstave i pokazu da ”imaju kicmu”. Treba uociti disproporciju izmedju strogosti zivotnih nacela i potrebe za kontrolom s jedne strane i nesposobnosti da se takve teznje “glasno” izraze, sa druge strane.  Bolovi u stopalima simbolisu koliko im je tesko da idu putem koji nije njihov sopstveni.  Poremecaji senzibiliteta  izrazavaju da oboleli u razlicitim delovima tela ali i u razlicitim podrucjima duse sve manje osecaju i samim tim sve manje i opazaju. Ako ih lekar bode iglom, oni to ne uvidjaju.  Ne opazaju stvari koje ih neposredno pogadjaju, koje prete cak i da povrede-jer su ih iskljucili. Ovde moze da se govori o svojevrsnom iskljucivanju spoljnog sveta i njegovih uticaja. To se vidi i na osnovu drugih simptoma kao sto je slabljenje refleksa do njihovog potpunog gubitka. Ljudi bez refleksa izgubili su, tj.napustili, najstarije nasledjene mogucnosti  reagovanja na svoje okruzenje. Koliko god da su nadrazeni, oni ostaju nemi i u najdubljem smislu vise ne odgovaraju zivotu i njegovim zahtevima. Tome odgovara i apatija (od grckog apathos=ne patiti) na mentalnom planu. Pored fizicke mlitavosti MS karakterise i odbijanje da se uzme ucesca u zivotu i u njegovim patnjama. Osecaj utrnulosti cesto predstavlja prvi simptom koji moze da pocne tako postepeno da pogodjene osobe tek kasno postanu svesne svoje situacije. Uporedo sa nabrojanim simptomima gotovo redovno ide i gubitak snage. Paralisuci umor i neodoljiva potreba da se prespava veci deo dana oznacavaju poprilicnu kolicinu u telo utonulog otpora protiv budnog zivota. Pacijenti cesto kazu da bi svu svoju muku najradije prespavali. S druge strane prisutno je i ogromno trosenje snage.  Za pacijenta je sve toliko naporno da ga i sitnice izuzetno zamaraju. Tu se namece sumnja da negde zaista postoji pukotina kroz koju istice energija. Medicina je tu pukotinu mozda i otkrila: kao sto je ranije receno MS predstavlja vrstu autoimune bolesti, tj.agresivnosti prema samom sebi. Sve raspolozive snage trose se u borbi protiv sebe samog, tako da za spoljni zivot ostaje vrlo malo energije.

​

Kod pacijenata sa MS redovna pojava su problemi u funkcionisanju rada mokracne besike, pre svega njena slabost da zadrzi mokracu. Besika, organ kojim “pustamo”, popusta i pri najmanjem povodu.  Taj simptom pacijente prinudno vraca u situaciju ranog detinjstva  s nesposobnoscu da kontrolisu telesne funkcije i vlastiti zivot. Suze koje tamo gore nisu isplakane, a koje pacijenti sa svojim izostankom reakcija i blokadom osecanja ne mogu da priznaju, prelivaju se dole, gde ih niko drugi ne primecuje. To pomereno, odlozeno plakanje, kod slike bolesti koja je u potpunosti razvijena, kada mere odbrane imaju tendenciju da se skrse pod teretom patnje, moze ponovo da se pretvori u pravi plac. Neretko, tada dolazi do prave placljivosti zbog koje je najneprijatnije samom bolesniku. Dugo zauzdavana dusevna plima oslobadja se u potocima suza. Desava se da suze neprekidno curkaju i da pacijentima pokazuju koliko su zapravo u dusi sentimentalni i stalno na rubu suza. Zivot bez osecanja ocigledno ne odgovara njihovom opredeljenju, a stalno vlazne oci pokazuju koliko su u sebi duboko dirnuti. Kod onih koji spolja izgledaju bezosecajno, strogo i tvrdo, kada brane puknu, dolazi do prave provale osecanja koja pokazuje sasvim drugaciju licnost. U zapaljenjima besike otelovljen je sukob oko pustanja.  Ono postaje goruca potreba, potreba koja pece. Taj simptom pacijenta stalno prisiljava da “pusta”, a pritom nije u stanju da  iz svoje duse mnogo da. Zapaljenje besike pokazuje ne samo koliko je pustanje neophodno i nuzno, nego i koliko ono obolelom tesko pada i kako ga bolno dozivljava. Zadrzavanje mokrace, koje predstavlja pojavu  suprotnu slabosti besike, izrazava ekstremnu suzdrzanost u stvarima koje se ticu duse. Koliko su ta zbivanja daleko od ciste telesnosti pokazuje i cinjenica da placljivo prelivanje besike moze da se smenjuje s potpunim zadrzavanjem mokrace. Suzdrzavanje sopstvene dusevne plime predstavlja  karakteristiku koja najbolje opisuje osnovnu dusevnu situaciju takvih pacijenata.

​

Teskoce u nalazenju pravih reci u toku komunikacije, gubitak koncentracije, problemi sa pamcenjem predstavljaju  na duhovnom planu probleme u koordinaciji koji u sferu telesnog izbacuju tipican nesiguran hod. Kod teskoca sa nalazenjem reci pacijenti svoje informacije ne mogu vise da prenesu osobi sa kojom razgovaraju, pa time gube jednu od sustinskih mogucnosti da uticu na svoje okruzenje. U gubitku verbalne kontrole lezi strasna opasnost za ove ljude, kojima je iznad svega stalo do unutrasnje kontrole. U tendenciji da se ima kontrola i vrsi uticaj lezi i objasnjenje izvanrednog stepena organizacije, kako pojedinaca obolelih od MS tako i citave te sudbinske zajednice. U svojim naporima oni cak vrlo organizovano pomazu jedni druge. Polje delatnosti za svoj unutrasnji obrazac ovde nalaze narocito pacijenti koji su prevazisli svoje probleme. To predstavlja cudesno resenje, sve dok ga osoba ne koristi da odvrati paznju  od vlastitog zadatka nego, naprotiv- da bi u drugom bolesniku, kao u ogledalu, prepoznala sebe! Gubitak sposobnosti koncentracije pokazuje nesposobnost da se odrzi fokus na jednoj stvari. Pacijenti oboleli od MS imaju tendenciju da se kruto drze svojih stavova, mada su retko u stanju da ih brane ili nametnu u sukobu s drugima. Za njihove pretenzije karakteristicne su cvrstina i principijelnost koje idu sve do krutosti, pa cak i nepopustljivosti. Popustanje sposobnosti koncentracije, kao i popustanje besike, predstavlja jedan od pokusaja tela da samo sebi pomogne. Bez koncentracije, pogodjenoj osobi postaje nemoguce da istraje na uobicajenim utabanim stazama. Naprotiv, ona neprestano biva izbacena iz koloseka, zaboravlja temu i mora iznova da se orjentise.

​

Doduse, ona sasvim konkretno gubi iz vida stvarnost jer bolescu je ugrozeno i culo vida. Poremecaji cula vida mogu da se odnose na svetlosne pojave u vidnom polju, nedostatak dela vidnog polja i pojavu dvostrukih slika. Simbolika je sledeca: oboleli cesto sam sebi zamagljuje pravu sliku stvarnosti, pa u fazama nastupa slepilo. Kada nedostaje pola vidnog polja, tumacenje je jednostavno: osoba vidi samo jos jednu polovinu (sopstvene) stvarnosti. Dvostruka slika koja se cesto javlja ukazuje na opasnu dvosmislenost. Stvarnost se, neopazeno, meri dvostrukim arsinom. Moralne i eticke vrednosti ovih pacijenata cesto su toliko stroge da ono sto jeste naprosto ne sme da bude. Izrazi  kao “dvolicnost” i “dvostruki moral” imaju znacenje  koje ovde moze biti prisutno. To sto se vidi duplo ukazuje da osoba pokusava da istovremeno zivi u dva nepomirena sveta.  Svet vlastitih potreba i svet zahteva okruzenja medjusobno su nespojivi, zbog cega vecina pacijenata nesvesno odlucuje da sopstvena osecanja i opazanja drasticno oslabi, ili da od njih potpuno odustane. Dvostruke slike, medjutim, pokazuju da vlastite predstave  i dalje nastavljaju da postoje u senci  i da odatle konkurisu spoljnom svetu. Oboleli od MS kao da zive u dva sveta  koji medjusobno ratuju, a oni ne mogu da se uklope ni u jedan od njih.

​

Dva opazanja koja se ne poklapaju (v. tekst o vrtogalavici-psihosomatika) cesto vode do toga da se coveku vrti u glavi. Ono sto izaziva vrtoglavicu zapravo otkriva takvu vrstu “prevare”. Uz to idu i poremecaji ravnoteze koji pokazuju koliko pacijent nije u dusevnom skladu. On cesto opisuje dozivljaj da mu nestaje tlo pod nogama, pa mora da se probija kao kroz zivi pesak. Taj osecaj da gubi tlo, kao da je pijan, pokazuje koliko su slabi i nepouzdani njegov kontakt sa sopstvenom osnovom  i njegova ukorenjenost u tlo vlastite duse. Sa napredovanjem bolesti realna opasnost od pada je sve veca. Narocito opasno postaje ako se tom osecaju da se tlo ljulja pridruze jos slabost i nedostatak osecaja u nogama, koje pacijenti cesto dozivljavaju kao uzasno teske, ili kao utrnule.

 

Za strukturu licnosti koja odatle proizilazi sa jedne strane je karakteristicna zelja da se sve kontrolise i unapred isplanira, a s druge strane-nedostatak adekvatne reakcije na izazove. Cim nesto krene suprotno njihovim cvrsto utvrdjenim  i cesto krutim predstavama, kod ovih pacijenata javljaju se otpor i strah. Veliki strah da ce zakazati i nedostatak samopouzdanja sprecavaju ih, medjutim, da svoje neraspolozenje izraze. Kod ljudi koji ih posmatraju sa strane ta mesavina cesto stvara utisak tvrdoglavosti.

 

Potiskivanje svih svojih zivotnih impulsa, reakcija i odgovora na zivot predstavlja nesto cega sami oboleli  gotovo da uopste nisu svesni. Ako pocnu da sticu svest ponekad dolazi do natkompenzacija i narocito demonstrativne i ponekad  upadljive gladi za zivotom.

​

Krutost i zadrte  predstave predstavljaju kontrast sklonosti da se svima ucini po volji. Pritom pacijenti zanemaruju vlastite potrebe, sto ih iznutra dovodi do besa. Mahom nesposobni da se nametnu i da izraze agresivnost, oni je okrecu prema unutra, protiv sebe samih. Sada vec jasno dovodimo u vezu zbivanja na psihosomatskom planu i medicinsko objasnjenje o autoimunskom mehanizmu bolesti.

 

MALI  PSIHOTERAPIJSKI  VODIC

​

Simptomi cine obolelog s jedne strane iskrenim, dok s druge jasno pokazuju sta je njegov zadatak i sta treba da nauci, ukazujuci mu na put. Jako samopouzdanje mora da postane osnova dusevnog zivota i da zameni otvrdnjavanje fizickih nerava. Rad na sebi i promena koja iz toga treba da proistekne treba da imaju za cilj doslednost u ostvarivanju sopstvenih zivotnih potreba i pronalazenja snage u sebi.

​

Oboleli od MS, koji se boje i da vide sebe same, a kamoli da se ostvare, skloni su da sebe ucine malim, bespomocnim i neosetljivim. Iskupljujuca moc slabosti lezi u predaji, u prihvatanju od tela nametnutog popustanja i dopustanja da stvari idu svojim tokom. Napustanje borbe postaje zadatak. Sudbina propisuje terapiju koja leci potrebu pogodjenih MS-om da sve planiraju i svime upravljaju po svojoj zamisli, da sve kontrolisu, pri cemu oni tu potrebu ne izrazavaju otvoreno. Tek kada uspeju da se oslobode zahteva svog okruzenja, zadatak im je da taj osvojeni i u prvo vreme lekoviti egoizam ponovo preobraze  i podrede jednoj visoj volji. “Da bude volja Tvoja!” Ali pre nego jedan tako visoki ideal bude imao ikakvog izgleda, neophodno je da se iznutra stane na svoje noge. Potreba za sopstvenim probojem i ostvarenoscu “gura se pod tepih”, u “senku”, u nesvesno, i zivi se gotovo iskljucivo kao simptom bolesti. Zadatak ne moze da bude u daljem predavanju zahtevima spoljnog sveta, nego pre svega u predavanju vlastitim potrebama.

​

Preterana potreba za snom i paralisuci umor  naglasavaju nocnu (zensku, Yin) stranu dana predstavljenu osecanjima, snovima i fantazijama za koje stvaranje  prostora treba da predstavlja zadatak od zivotnog znacaja.

​

Bolovi u ledjima skrecu paznju na borbu za sopstveni pravac, na potrebu da se iznutra zauzme cvrst stav, da se ispravi kicma i kaze “ne” zahtevima koji ne pripadaju nama samima.

​

Vrtoglavica  kao simptom sadrzi u sebi zahtev da se sledi ritam u kojem se okrece planeta, tj. da se prepustimo necemu sto je vece od nas. Toga najpre treba da postanemo svesni. Pojava vertiga, nastala iz krutosti stavova, treba da dovede u pitanje prividnu sigurnost  i prividni svet vlastitih principa i moralnih predstava. Treba poljuljati i pokolebati uhodane puteve  i zadrte predstave koje pacijent ima pred sobom  i koji mu stoje na putu.

​

Dvostruke slike ukazuju,  izmedju ostalog, i na to da, osim one uobicajene, postoji jos jedna stvarnost i da zivot zaista ima dva lica. Tek iz poverenja prema toj drugoj ravni, prema bozanskom planu koji u sebi sadrzi sve ljudske planove, moze da izraste ono samopouzdanje  koje obolelima od MS toliko nedostaje.

​

Slaba besika koja neprestano pusta treba da podstakne da se puste suze i da se u svakoj prilici smanjuje preterano narasli pritisak nastao usled dusevnog zagusenja. Nadrazenost i zapaljenje besike skrece paznju na sukob oko teme “pustanja”. Zadrzavanje mokrace, potpuno suzdrzavanje i odvracanje od razmene sa svetom ukazuju da treba misliti na sebe i dusevnu energiju za sebe koristiti: umesto suzdrzavanja i povlacenja treba se setiti sebe i imati obzira prema sebi.

​

Gubitak osecaja za sopstveno telo namece zadatak da oboleli nauci da oseca i dozivljava svoj unutrasnji svet koji je ostao uskracen. Ta upucenost na ono unutrasnje, poruka je koju prenosi paraliza tj. oduzimanje pojedinih delova tela. Ako noge vise nece da ga nose, covek ocito ne treba vise da ide napolje (u prenesenom znacenju), u spoljni svet, u neumornoj jurnjavi za druge, da bi se od njih dobilo priznanje. Kao jedina otvorena mogucnost ostaje da se ide unutra. Ako ruke izgube snagu to znaci da cilj vise nije da se hvata ukostac  sa spoljnim svetom i da se posto-poto na njemu ostavi sopstveni pecat. Nasuprot tome, i dalje ostaje moguce da se vlastiti zivot uzme u svoje ruke, i to je prvenstveni zadatak.

​

Neka od pitanja na koja bi trebalo dati odgovore su sledeca:

​

-Zasto sam tako strog i tvrd prema sebi i zasto strogo sudim drugima, a ipak pokusavam da im ucinim sve po volji?

​

-Gde pokusavam da kontrolisem svoje okruzenje ili sebe, a da to nisam u stanju?

​

-Kakve  alternative u ovom svetu postoje za moje nepopustljive stavove o zivotu i njegovom moralu i etici?

​

-Sta me sprecava da ucestvujem u zivotu? Sta me navodi da se iskljucim? Kakve mogucnosti imam za suocavanje sa stresom, preopterecenoscu i groznicavim tempom?

​

-Sta paralise moju dusevnu hrabrost? Koji otpor me cini umornim?

​

-Zbog cega sebe omamljujem? Gde se pravim gluv? Za sta sam slep?

​

-U kojoj meri i u kojim podrucjima svoju glavnu energiju okrecem protiv sebe?

​

-Gde u svom zivotu mogu da zapazim onu dusevnu plimu koja mi nadima besiku? Gde je odavno trebalo da poteku moje suze, a gde su suvisne?

​

-Koliko sam sposoban da odgovorim na zivot i da ponesem odgovornost? Zbog cega ispunjavam ocekivanja, umesto da slusam sebe? Kako cu od toga da mi drugi odredjuju sta da radim doci do sopstvene odgovornosti?

​

-Sta me sprecava da se otvoreno suocim s onim sto je u mom zivotu nepredvidljivo i promenljivo a zbog cega sam uvek tezio za neostvarivom i besmislenom kontrolom?

​

-Kako mogu da se uklopim u veliku celinu i pronadjem smisao svog zivota, a da pritom sacuvam svoj dusevni identitet?

 

S kraja XX-og i na pocetku XXl-og veka u stabilnim ekonomskim, potrosacki nastrojenim drustvima, primat medju faktorima rizika za pojavu najveceg broja bolesti preuzeli su oni koji se odnose na mentalnu sferu i psihicko zdravlje. Prepoznavanje i korekcija odredjenih karakternih osobina, kod sebe i clanova porodice, narocito dece, zahteva visok nivo zdravstvene kulture i prosvecenosti, predstavljajuci istovremeno i najveci moguci izazov. Nazalost, u najvecem broju zajednica ovaj aspekt nije definisan sistemskim resenjima (skole, zdravstvo), pa je delikatni zadatak iz podrucja mentalne higijene prepusten osvescenom i informisanom pojedincu.

​

Tekst koji ste upravo procitali je moj pokusaj da ukazem kako na vaznost i mogucnosti prevencije, tako i na potrebu za sirim sagledavanjem zdravstvenih problema za koje nas oficijelna medicina cesto uskracuje.

​

Napomena: deo teksta koji se odnosi na psihosomatiku zbivanja kod MS, uz  neophodnu  izmenu radi lakseg razumevanja, preuzeo sam iz knjige “Bolest kao govor duse”, autora Ridigera Dalkea. Tu knjigu, kao i “Bolest kao put” (autori Dalke/ Detlefsen), toplo preporucujem svima koji zele da prosire svoje vidike u razumevanju psihologije i psihosomatike. Preporucujem ih i svojim kolegama-lekarima iz istih razloga, ali i zbog poboljsanja individualnih resursa u radu sa pacijentima.

​

​

​