MENIEROVA BOLEST
Kada je rec o pojavi vrtoglavice zbog drugih, ozbiljnijih poremecaja, simbolika mentalnih zbivanja koje ovaj problem iznosi na svetlost dana je, manje-vise, ista. Kraj ovog poglavlja posveticu Menierovoj bolesti.
​
Organ cula sluha i cula ravnoteze smesteni su u neposrednoj blizini jedan drugog, u unutrasnjem uhu, unutar slepoocne kosti, najtvrdje kosti naseg organizma. Kako razni patoloski faktori tu deluju na “malom rastojanju”, vrlo cesto se uz vrtoglavicu javljaju simptomi kao sto su sum u usima i nagluvost. Njima se moze pridruziti i simptom od strane treceg cula-cula vida, u obliku nevoljnih horizontalnih pokreta ocne jabucice-nistagmus. Tada se postavlja dijagnoza Menierove bolesti ili sindroma. Vodeci simptom je vrtoglavica ciji se napad javlja iznenada i pogadja obolelog u vidu napada, pri cemu razdoblja bez tegoba mogu da variraju.
​
Psihosomatskim pristupom vrtoglavicu ovde treba shvatiti najozbiljnije. Pogodjenoj osobi telo krajnje jasno stavlja do znanja da je dospela na nesigurno tlo. Stvara se iluzija kretanja u prostoru kojeg uistinu nema. Tlo na koje se oslanja postalo je nesigurno. Samostalnost je ugrozena, sigurnost i postojanost su dovedeni u pitanje.
​
U psihoterapeutskoj potrazi za duhovno-emocionalnim okruzenjem takvog stanja cesto se dolazi do toga da se pacijent, kada je rec o ambicioznosti, moralu, religiji ili potrebi za kontrolom (poslovne ambicije, clanovi porodice, posebno deca,…), vinuo do “vrtoglavih” visina. Pojacanost i preteranost njegovih pretenzija prema samom sebi, emocionalnom partneru ili svojoj deci, sprecavaju ga da u svojim uzvisenim predstavama nadje zivotno tlo koje ce ga nositi. Takodje pada u oci, kada je rec o psiholoskom profilu, da takva osoba neprestano ulaze napore vodjena nepokolebljivom izdrzljivoscu (cesto zanemarujuci elementarne zivotne potrebe kao san, odmor, redovna ishrana…), pri cemu je ipak neprestano upucena na spoljna priznanja ili emotivna zadovoljenja. Ukoliko ona najednom, naglo izostanu, dolazi do tipicnih situacija koje izazivaju napad bolesti, a koje se cesto poklapaju sa gubitkom zivotnog smisla i oslonca.
​
Kada se taj oslonac izgubi, nesigurnost i bespomocnost postaju jasne i ocigledne- ako ne u svesti, a ono u osecaju da se tlo ljulja. Pogodjena osoba postaje telesno nepomicna, jer svaki pokret moze da izazove uzasno neprijatne tegobe, ali se i na mentalnom planu povlaci i zatvara u svoju bodljikavu ljusturu zato sto je Ego u periodu koji je prethodio pojavi bolesti neprijatno narastao, a njegova ograda i zastita je “bodljikava zica”, spremna da nanese bol svakome ko se priblizi i pokusa da je narusi.
Nagluvost koja moze da prati ovo stanje dodatno pojacava izolaciju i pokazuje da osoba nije bila u stanju da osluskuje, cuje, registruje na pravi nacin informacije kako iz svoje okoline tako i od strane svog unutrasnjeg glasa.
​
Takva slika potpune nepokretnosti u svom malom svetu ugrozenom spoljnim turbulencijama predstavlja deprimirajuce iskren odraz situacije: zivotna osnova je tako uska, tako mala, da vise nije moguce da se cvrsto, svojim nogama, stoji na zemlji. Treperenje ociju i nemiran pogled (nistagmus) koji se javljaju uporedo sa ostalim simptomima ocigledni su znaci opasnosti od pada.
Cinjenica da tu dramu na scenu mora da postavi telo, pokazuje da pacijenti nisu svesni svoje situacije.
​
Resenje lezi u glavnom simptomu: pogodjena osoba sebe zavarava i obmanjuje u pogledu necega sto se tice njene zivotne osnove. Ona je kolebljiva i bez samopouzdanja, u svakom trenutku joj preti opasnost da joj tlo bude izvuceno ispod nogu. Simptom prisiljava da se pronadje materijalni oslonac da se ne bi palo. On jasno pokazuje da je neophodno racionalno pretraziti i izanalizirati trenutne okolnosti i definisati cvrste oslonce u svom zivotu za koje smo sigurni da se mozemo za njih uhvatiti. Osecaj ljuljanja i kolebanja ukazuje u kojoj meri ce biti potrebno da se, radi toga, odustane od preterane kontrole. Kada je rec o nagluvosti, poruka je sledeca: ne treba vise osluskivati ono sto dolazi spolja, ne treba vise slusati spoljne naredbe, nego iznutra osluskivati svoj unutrasnji glas i slediti ga kada ukazuje na nas vlastiti put. Mucnina i povracanje nalazu oslobadjanje od svega tudjeg sto nije upotrebljivo i sto se ne moze iskoristiti da postane nase sopstveno, a ako je neophodno, i na agresivan nacin. Potrebno je potraziti zivotni oslonac i prepustiti se njemu. Pokreti ocima nalik na trzanje govore da treba pozuriti i da nema vremena za gubljenje.
​
Da bi se sve ovo uradilo sebi treba postaviti mnoga pitanja: sta je to sto vise ne mozemo da upotrebimo za svoj zivotni put i kako da se toga oslobodimo; zasto vise ne mozemo da se pouzdamo u osnovu svoga zivota i sta vidimo kao njegov smisao; zasto ne cujemo svoj unutrasnji glas i ne postujemo svoju intuiciju; imamo li drugih oslonaca za koje se mozemo uhvatiti i da li se dobro orjentisemo u vremenu i prostoru svog zivota; da li nas je struja zivota ponela toliko brzo da ne vidimo prave vrednosti (oslonce); postoji li u mom kolebljivom svetu ono cvrsto, pouzdano, sto me cini sigurnim i sta me sprecava da se za to uhvatim.
​
Kako da zivot dozivim kao igru kojoj cu se prepustiti, a ne kao borbu u kojoj se svakog jutra budim sa brigama i strahovima?!