PSIHOSOMATIKA NEURALGIJE TRIGEMINUSA
Pre nego sto krenem da pricam o psiholoskim aspektima znacajnim za oboljevanje od neuralgije trigeminalnog nerva moram da istaknem stvari o kojima nasa oficijelna medicina vrlo malo govori a koje su bitne za razumevanje uzroka i nacina nastajanja ovog i mnogih drugih oboljenja.
​
Rec je o nasem licu, njegovoj simbolici, ulozi i znacaju u savremenom drustvu. Preko njega i njegovih organa odvija se najvecim delom nasa interakcija sa spoljasnjim svetom, kao i zadovoljavanje psiholoskih, fizickih, intelektualnih i socijalnih potreba svakog pojedinca. To je deo tela kojim dozivljavamo svet i koga taj isti svet prvo vidi na nama.
​
Svaki spoljasnji kontakt, prema drugim ljudima i uopste svetu oko nas, pocinje culima koja su smestena na licu (glavi). Znacajan deo kontakta koji ostvarujemo sa samima sobom takodje ide preko emocionalnog i estetskog dozivljaja sopstvenog lica koje od najranijeg uzrasta vidimo u odrazu ogledala.
​
S toga nije neobicno sto psihosomatska medicina vrlo cesto precizno otkriva povezanost simptoma koji svoje ishodiste imaju na licu sa karakternim specificnostima licnosti, prenaglasenim emocijama, procesima tokom zivota koji su oblikovali mentalni aspekt pojedinca.
​
Neuralgija trigeminusa, ciji su uzroci za nasu medicinu najvecim delom nepoznati, spada u najeklatantniji primer oboljenja koje se, vrlo cesto u brutalnoj formi, odrazava upravo na ovom delu naseg tela.
​
U modernom dobu lice je jedini deo tela koji otkrivamo pred svetom (uz neka verska odstupanja), cijim culima otkrivamo svet, i preko koga, isti taj svet, otkriva nas.
​
Oci su, u danasnje vreme, nase najvaznije culo. Svaki kontakt pocinje njima. Ali nije uvek bilo tako.
​
U osvit covecanstva dobro culo mirisa bilo je verovatno vaznije za prezivljavanje nego culo vida. Uostalom, centar za njuh u nasem mozgu veci je i filogenetski stariji od centra za vid.
​
Culo sluha je takodje cesto imalo primat dok god su coveka ugrozavale prirodne opasnosti.
​
Cak je i culo ukusa (uz culo mirisa) bilo presudno za prezivljavanje jer je trebalo razlikovati pokvarenu od jestive hrane.
​
Danas je situacija sa culima drugacija jer je culo vida postalo osnova nase komunikacije. Culo ukusa je postalo culo luksuza zaduzeno za hedonizam, culo mirisa koristimo kao kozmeticko culo za izbegavanje stvari koje nam neprijatno mirisu, a culo sluha je zatrpano raznim bukama koje dolaze od spolja i iznutra i sve manje koristi za ono sto je njegova primarna funkcija. Moglo bi se reci da ceo nas sistem vrednosti zavisi od cula vida i pociva na njemu. Svet procenjujemo merom onoga sto vidimo.
​
Zanimljivo je, medjutim, da se potpuni gubitak sluha drasticnije odrazava na stanje duha nego gubitak vida, sto nam govori da u dubini duse vlada neki drugi, stariji sistem vrednosti.
​
Na licu nisu smestena samo nasa cula. Na njemu i u njemu se ogleda i nasa culnost i preko njega izrazavaju nasa raspolozenja, te je sasvim razumljivo sto je nasa najveca paznja usmerena na njega. Otuda izrazi u narodu kao „sacuvati, osvetlati, isprljati...obraz“, „ima obraz kao djon“, „pokazati pravo lice“ itd.
​
Medjutim, iako je to jedini deo tela koji u nasoj kulturi neskriveno pokazujemo svetu, to lice je retko kada nase PRAVO LICE. Jer, tokom zivota sticemo mnostvo maski da ne bismo morali da pridajemo vaznost onome sto stvarno osecamo. Sta god da se desava-smeskamo se i pravimo ludi! Koliko smo samo puta bili svesni takvog svog stanja i ponasanja.
Takvo neiskreno ponasanje koje se , cak na neskriven nacin, favorizuje u danasnjem drustvu i kod koga ljubaznost, snishodljivost i kukavicluk veselo idu ruku pod ruku, moze biti jako neprijatan i nesrecan spoj za nase emocije. Tako se s mukom svakodnevno smeskamo i kad nema niceg smesnog.
​
Taj rascep, kao odraz neiskrenosti izmedju naseg pravog i onog nasmesenog lica (maske), odgovoran je za niz napetosti na mentalnom i energetskom planu koji, ako su jakog intenziteta i traju dovoljno dugo, prenose konflikt i na telesnu ravan sto se manifestuje konkretnim simptomima i bolestima.
​
Mnogi ljudi siroko koriste razne maske i menjaju ih prema potrebi. Kad prilika zahteva, namesta se veseo ili tuzan izraz lica. I odredjena zanimanja iziskuju cestu upotrebu i brzu zamenu maski. Jedan svestenik ce imati jedno lice za svadbe i krstenja, sasvim drugo za sahrane i parastose. O politicarima i njihovim maskama ne treba ni pricati. Kod konobara i stjuardesa osmeh ide uz uniformu dok, naprimer, prodavci pogrebne opreme ne bi daleko dogurali sa istom maskom. I tako dalje... Sve u svemu, postoji toliko razloga da se ne pokaze pravo lice.
​
Drugi rasprostranjen razlog za skrivanje pravog lica je trend zadnjih decenija da se proces starenja uspori i odlozi, a to ide do te mere da danasnje drustvo na socijalno-medijsko-psiholoskom nivou suptilno osudjuje starost a samim tim i pojedince u odredjenim godinama i pojave znakova starosti tamo gde se oni prvo i javljaju-na licu.
​
Cela jedna, ne tako mala industrija (kozmeticka, farmaceutska, medicinska) sasvim dobro zivi od tog posla i straha od starosti-da stvori iluziju necega sto u biti ne postoji, a da ono sto postoji sakrije. Dakle jos jedno podrucje gde vlada neiskrenost, a gde je neiskrenost tu je i tenzija, a tenziju obicno nastavlja konflikt.
​
Da ne pomislite da sam iskljuciv i protiv kozmetike i plasticne hirurgije. Dugi niz godina, kao anesteziolog, radio sam u timu sa vrhunskim estetskim hirurgom. Shvatio sam da ulepsavanje spoljasnjosti moze biti jak motiv za razvoj unutrasnjeg bica. Na taj nacin gledano, svesni kozmeticki zahvati mogu imati dublji smisao.
​
I na kraju ovog kratkog eseja o licu, da pomenem proucavanje fizionomije i karakterizaciju licnosti na osnovu tumacenja oblika odnosno crta lica. Pa kazemo da su siroke usne odraz narocite culnosti, izrazena brada karakterise snaznu volju, siroko, ispupceno celo znak je razvijenije inteligencije.
​
I u svakodnevnom zivotu nesvesno tumacimo fizionomiju lica drugih ljudi. To tumacenje je odgovorno za utisak da li nam je neko simpatican ili ne. Lice takodje, preko svojih izraza, spontano prenosi i nase raspolozenje.
​
Kod toliko iskrenosti na jednom delicu tela i toliko pokusaja da se on ulepsa a njegov izraz prikrije neiskrenom maskom, ne cudi sto toliki napori u cilju kamufliranja cinjenica bivaju nekad jasno bolno osujeceni. Ako ono sto nam pise na licu pokrijemo pomocu trikova, sudbina koristi tvrdju olovku da svoje znake ureze u matriks stvarnosti-npr. u obliku bola kod neuralgije trigeminusa. S toga, simptomi ove bolesti koji se drasticno odrazavaju na pacijentov zivot, pre svega na psihu, zasluzuju da od strane medicine budu dublje i ozbiljnije shvaceni i prostudirani.
​
Kao sto je vec pomenuto u tekstovima o multiploj sklerozi, alergijama i vrtoglavici, ako se kod ovih bolesti i stanja fokusiramo samo na fizicke manifestacije, a ne sagledamo psiholoske aspekte istih, znacajno smanjujemo mogucnosti i efikasnost lecenja i to u podrucju iz koga se upravo najcesce generisu isti ti simptomi.
​
Drugim recima, sledeci krute medicinske protokole upadamo u zamku nedovoljno uspesnog lecenja posledica, dok sam uzrok ostaje nepoznat, ostavljen da i dalje „radi“ i proizvodi simptome bolesti. Otuda se mnoge bolesti vode kao esencijalne, nepoznatog uzroka, a njihovo lecenje spada u takozvano simptomatsko. U praksi, uopste ne bi moralo da bude tako.
​
No, da se vratimo na psihosomatske karakteristike neuralgije trigeminusa. Tamo gde bolovi igraju sredisnju ulogu najcesce je prisutan konflikt i tema agresivnosti. Osoba pogodjena ovom neuralgijom oseca da je izlozena udarcima i nalazi se u situaciji nekoga koga sudbina samara. Nekontrolisani napadi bola koji obolelom neprestano prete takodje ukazuju na problematiku agresivnosti. Simbolicna veza izmedju bola i agresivnosti ovde je ocigledna. Mnogi pacijenti imaju osecaj da bi im donelo olaksanje kada bi poceli da udaraju. Medjutim, retko ko ce, iz najblizeg okruzenja, okarakterisati pacijenta kao osobu sklonu agresiji. Ustvari, u tom „grmu lezi zec“: agresivnost ne mora da se ispoljava jer moze biti duboko potisnuta kod osoba koje spolja vrlo vesto navlace masku ljubaznosti i snishodljivosti.
​
To bi ujedno trebalo i da bude pravac psihoterpijskog tumacenja gde bi osnovno pitanje trebalo da glasi: kome bi, osim obolelom, trebalo da budu namenjeni ti samari?
​
Udarci, od kojih smo se suzdrzavali, jednoga dana zaista udaraju po nama samima. Onaj ko se stalno suzdrzava i cuva obraz mora da racuna s tim da ce se situacija okrenuti protiv njega i da ce izazvati povratne udarce. Jer, sve cega smo se suzdrzavali i sto smo zadrzali za sebe, na kraju ostaje nama samima.
​
Ovakva slika bolesti prisiljava pacijenta da pravi grube ispade i da glasnim kricima izbaci iz sebe ono sto ga u dubini boli. Osecaj paklenih muka prosto mora da prenese svom okruzenju. Treba da postane jasno i da se glasno cuje kakvo mucenje postaje zivot iza maske i da tako vise ne moze da se zivi ni podnosi a da ne pocne da se udara svud unaokolo.
​
A s onima, koje bi njegovi udarci trebalo da pogadjaju, treba se konfrontirati i to je ono sto njegovo bolno lice (front=celo) neodlozno zahteva.
​
Ako pacijent odreaguje tako, to mu moze doneti olaksanje ali samo u slucaju da je praceno svescu o situaciji u kojoj se nalazi i njenim psiholoskim aspektima. Nazalost, ovo se ne moze cesto ocekivati od strane pacijenata i njihovih najblizih koji bi bili od velike pomoci u tom procesu. To se narocito odnosi na starije ljude i na one koji vise godina ili decenija boluju od ove bolesti. Razlozi su ocigledni i ne bih sada o njima ali to bi svakako predstavljalo dodatni napor i izazov za svakog terapeuta koji se time bavi i kojih je vrlo malo.
​
S druge strane, gundjava razdrazljivost koja se ispoljava u svakoj prilici i koja cesto predstavlja sliku ove bolesti, ne predstavlja resenje. Ona samo iskreno pokazuje ko zapravo zivi iza te fasade. Naime, preosetljivost koze na licu i napadi bola na najmanju draz odaju preosetljivu osobu ciju mimiku lica nesvesna agresija muci vise nego njih same. Jer se ne desava na svesnom nivou.
Sustina je, dakle, sledeca: pacijent tokom zivota nije svestan svoje agresivnosti. On trpi udarce (u porodici, u skoli, u braku-vezi, na radnom mestu..., na sve to uglavnom cuti prezivljavajuci duboko u sebi, zbog vaspitanja, prirode licnosti, urodjenog ili stecenog straha od konfrontacije. Na svoje lice (i ponasanje uopste) navlaci masku lazne smirenosti dok agresija, koja se ne manifestuje i ne zivi spolja, pocinje da zivi unutra, u podsvesnom.
​
Crvenilo, znoj, suze, kao i cinjenica koliko je malo potrebno za izazivanje bolova, jacaju utisak da se tu radi o krajnje isprovociranoj i razdrazenoj osobi koja sama sebi ne priznaje svoju situaciju. Umesto svesti, ovu eksplozivnu situaciju mora da otelovljuje njeno lice. Sam pacijent veoma jasno govori sta se s njim desava, da mu je potrebna sva snaga da ne vristi i da ga taj napor prosto paralise.
​
Cinjenica, da su najcescim, tzv. esencijalnim oblikom bolesti pogodjene pre svega zene posle pedesete godine zivota, uklapa se u ovu pricu. U drustvu koje sve meri po rezultatima i u kojem dominiraju muskarci, zenama je teze da pokazu svoje pravo lice i ispolje agresivnost koju ne mogu da zanemare. Iz straha da bi tada one same bile zanemarene ili izbegavane, sklone su da nastave da se osmehuju i onda kada im iznutra dodje da placu i vriste. Ako u poznijim godiinama taj zahtev postane nepodnosljiv, umesto spoljnih napada gneva one sebi „dopustaju“ unutrasnje napade bola, koji s mukom dospevaju u domen vidljivog. Ovi simptomi su za pogodjenu osobu zaista „esencijalni“, jer predstavljaju njenu jedinu priliku da izrazi ono sto inace potiskuje.
​
Osvrnimo se i na mesta na licu na kojima se javlja bol. Celo je prirodno mesto konfrontacije i samosvesti. Vilice nose zube i nadlezne su kada nesto treba zagristi i „pokazati zube“. Tamo gde obolelom od neuralgije trigeminusa dodje da vristi pre svega od bolova u vilici, potrebno je ustvari da grize i ujeda. Ono za cime vilice prosto vape je agresivnost koja pokazuje zube. Umesto da i dalje „dobija po njusci“, pacijent treba da upotrebi „njusku“ da zagrize i „pokaze zube“.
​
To, medjutim, mora da se odigra svesno i na pravom mestu, jer inace, u najboljem slucaju, donosi obradjivanje ali ne i resenje simptoma i sukoba koji im leze u osnovi.
​
Karakteristicno je da terapije koje nudi zvanicna medicina u biti nisu nista manje agresivne. One samo pokusavaju da usmere agresivnost ka unutra, odnosno ponovo protiv samog pacijenta, u prilicno mracnoj varijanti zastite covekovog okruzenja. Koriscenjem psihofarmaka ionako vec pritisnuta i opterecena psiha jos se vise stisnjava-kako pacijenti ne bi ljutili svoju okolinu i kako ih niko ne bi osudjivao. To je ocajnicki pokusaj da se spreci izbijanje na povrsinu situacije koja je nepodnosljiva i koja vapi za iskrenoscu.
​
Interventna radiologija (gama noz) i hirurgija jos su agresivnije u celoj prici. Na agresivan nacin se pristupa protiv agresivnosti koja zeli da se ispolji i ostavlja samo dve solucije u igri: radikalan rez ili hrabro hvatanje ukostac sa sopstvenim zivotom.
ZAKLJUCAK
​
Vec sam govorio o tome da je, kad je rec o ishodu i prognozi lecenja, vrlo vazno koliko bolest traje i da je od presudnog znacaja da se sa pravim lecenjem pocne sto pre. Pri tom mislim na akupunkturu i eventualnu psihoterapiju ukoliko postoje elementi svega navedenog u ovom tekstu i svest pacijenta o tome. Ali vec sam istakao da svoju agresivnost pacijent zivi na podsvesnom nivou. Dakle, ko treba da „osvesti“ pacijenta i da mu predoci psihosomatski aspekt ove bolesti? Pa lekar, naravno! Nazalost, skolska medicina o tome ne informise ni lekare opste prakse niti specijaliste neurologije. Ili to samo spomene kao manje bitan podatak. A tamo gde je zastupljena psihosomatska komponenta bolesti psihoterapija je mozda i najvaznija.
​
Problem lezi i u cinjenici da pacijenti zele sto pre da se rese izuzetno neprijatnih simptoma i onda zdusno prihvataju konvencionalne metode lecenja, nesvesni cinjenice da time maskiraju stvarni uzrok stanja.
​
Jos komplikovanija situacija je kod pacijenata koji se dugo lece (godinama) i koji su starije zivotne dobi. Dva su osnovna faktora koja otezavaju lecenje u tom slucaju:
​
-jedan je odsustvo svesti o sopstvenoj odgovornosti
-drugi je psiholoska nadgradnja bola i njegova transformacija u neuropatsku formu koja iziskuje upotrebu dodatnih lekova (gaba-peptinoida, antidepresiva...).
​
Na kraju, jos da naglasim da se celokupan tekst o neuralgiji trigeminusa bazira na mom dugogodisnjem iskustvu i svim mojim uspesima i neuspesima vezanim za njeno lecenje. Jedan deo teksta, koji se odnosi na psihosomatiku, preuzet je (i prilagodjen citaocu) iz knjige „Bolest kao govor duse“ nemackog autora Ridigera Dalkea, jednog od pionira psihosomatske medicine.