Dr IVAN GRGIC

Savremena medicina, uprkos impresivnom napretku, suocava se jos uvek s brojnim izazovima u razumevanju odredjenih bolesti. Postoje stanja ciji uzroci i mehanizmi nastanka ostaju delimicno ili potpuno nejasni a lecenje, samim tim, otezano i neizvesno. Ova stanja cesto nazivamo bolestima nejasne ili nepoznate etiopatogeneze. Primeri ukljucuju autoimune bolesti poput lupusa, hronicnog ulceroznog kolitisa, Kronove bolesti, reumatoidnog artritisa, multiple skleroze, psorijaze… gde se imuni sistem misteriozno okrece protiv sopstvenog tela, zatim fibromialgiju i neka druga stanja koja izazivaju znacajnu patnju bez jasnih organskih uzroka.

​

Osim njih, tu su i neke forme malignih bolesti cije pojave nisu uvek vezane za poznate genetske ili neke druge faktore rizika. Neurodegenerativne bolesti poput Alchajmerove, ostaju samo delimicno objasnjene, s mnogo nepoznanica o tome sta tacno pokrece proces degeneracije nervnih celija.

​

Ovakve bolesti izvor su frustracije, kako pacijenata, tako i lekara, jer otezavaju postavljanje dijagnoze i odabir terapije.

Kako se nositi sa ovim izazovima? Da li nam integracija novih pristupa, poput komplementarne medicine, moze pruziti kljucne uvide? Ovo su pitanja koja medicina 21. veka tek pocinje da istrazuje.

 

Jedan od pokusaja zvanicne medicine u upoznavanju sa takvim stanjima, odnosi se na proucavanje faktora rizika preko statistickih podataka. Oni za sada imaju kljucnu ulogu u epidemiologiji i prevenciji bolesti. Npr. poznato je da pusenje povecava rizik od razvoja raka pluca. Gojaznost je povezana s vecim rizikom za dijabetes tipa 2 i kardiovaskularne bolesti. Kod autoimunih bolesti, poput reumatoidnog artrita statistike pokazuju  povecanu prevalenciju kod zena, dok se kod multiple skleroze uocava cesce oboljevanje u populacijama koje zive dalje od ekvatora, sto moze sugerisati na potencijalnu vezu bolesti sa nedostatkom vitamina D.

 

Medjutim, i pored znacaja ovih podataka, oni ne pruzaju odgovore o specificnim uzrocima bolesti ili najboljim pristupima lecenju. Na primer, iako genetski faktori povecavaju rizik od Alchajmerove bolesti, mnogi ljudi sa rizicnim genima nikada ne razviju bolest, dok se ona moze pojaviti kod osoba bez tih problematicnih gena. Ovaj jaz izmedju statistickih podataka i individualne prognoze pokazuje da medicina ne moze u potpunosti da se oslanja na brojeve kada je u pitanju lecenje.

 

Kod lecenja bolesti nepoznate etiopatogeneze postoji nekoliko zajednickih imenitelja koji se primenjuju u klinickoj praksi. Pritom, ovi pristupi ne lece direktan uzrok, vec pomazu u kontroli simptoma  i poboljsanju kvaliteta zivota pacijenata. Ranije je tzv. simptomatska terapija imala glavnu ulogu u takvom, moglo bi se reci, vrlo ogranicavajucem terapijskom pristupu, dok je zadnjih godina, razvojem medicine, pre svega imunologije, uzela ucesca imunomodulatorna i imunosupresivna terapija. Sve je veca svest o potrebi multidisciplinarnog pristupa, psiholoskoj podrsci, promenama zivotnog stila pacijenata kao i primene razlicitih oblasti u okviru integrativne medicine (akupunktura, masaza, meditacija).

 

Ovo je grub presek trenutnog stanja u kome se nalazi medicinska svest, znanje i praksa o ovoj sve vise prisutnoj problematici savremenog sveta.

Ali pre nego sto dodjem do centralne teme ovog teksta moram ukratko da analiziram trenutak kada se pacijentu saopsti da boluje od bolesti nepoznatog porekla sto najcesce podrazumeva i da su izlecenje i prognoza neizvesni.

 

S jedne strane to kod coveka, kakve god mentalne gradje bio, izazove strah. Strah je destruktivna i sveobuhvatna emocija koja utice na svaki aspekt ljudskog funkcionisanja. Iako ima evolutivnu funkciju zastite, hronican i intenzivan strah moze znacajno dodatno narusiti fizicko i mentalno zdravlje. Tome doprinosi i neizvesnost vezana za uspesnost terapija, koje olaksavaju i ublazavaju ali sustinski ne lece.

 

S druge strane, saznanje da se radi o nepoznatim uzrocima lisava pacijenta mogucnosti da kad-tad osvesti svoju odgovornost za nastanak bolesti i da tim uvidom stekne spoznaju o postojanju sireg manevarskog prostora za lecenje od onog koji mu nudi zvanicna medicina (o ovoj problematici sam vec govorio, narocito u tekstu o multiploj sklerozi, gde sam naveo koji sve nivoi u razvoju oboljenja mogu posluziti kao prostor gde ce se primeniti razliciti oblici lecenja a sto generalno vazi za gotovo sve bolesti).

 

Sve u svemu, kada je u pitanju razvoj ovih bolesti (patogeneza), imamo sledecu situaciju: na jednoj strani nalaze se faktori rizika koji, statisticki gledano, imaju potencijal da izazovu pokretanje mehanizama razvoja bolesti, i na drugoj strani simptome i bolest kao manifestaciju do koje je taj nepoznati mehanizam doveo. Sam mehanizam je nepoznanica. Dakle, izmedju faktora rizika, na jednoj strani, i same bolesti, na drugoj, imamo krajnje obeshrabrujuci prazan prostor. Taj “prazan prostor”, nazalost, za samo lecenje i obolelu osobu predstavlja izgubljeno vreme.

 

Pitanja koja treba postaviti su sledeca:

• Koji su to mehanizmi koji se aktiviraju prilikom delovanja faktora rizika i koji na kraju dovedu do pojave simptoma te ucine da jedna bolest dobije svoju punu ekspresiju?

• Kada se taj, za sada nepoznat proces, pokrece? Da li mu je dovoljan jedan faktor ili treba vise njih da se udruze da bi ga pokrenuli? I koji su?

• Da li uopste mozemo uvek sagledati i ustanoviti najvaznije faktore rizika?

• I mozda kljucno pitanje: da li etioloski faktori i patogenetski mehanizmi moraju uvek biti materijalne prirode (koje zvanicna nauka jedino moze da dokaze), ili je ipak moguce i suprotno, da je njihova priroda nematerijalna?

 

Nadam se da je shvatljivo da nam ovde nesto fali, da nedostaje neka karika kojom bi objasnili sta se to dogadja od pocetka delovanja nekog faktora na organizam pa sve do pojave simptoma (usput, nadam se da je sasvim jasno da bolest ne pocinje pojavom svojih simptoma nego mnogo ranije).

 

Izraz ,,karika koja nedostaje” cesto se, inace, koristi u nauci i odnosi se na kljucnu informaciju, dokaz ili otkrice koje nedostaje da bi se povezali razliciti delovi znanja, omogucavajuci potpuno razumevanje odredjenog fenomena. Mnoge znacajne teorije i otkrica u nauci su se formirale ili su postala moguca tek kada su te ,,nedostajuce karike” otkrivene. Evo nekoliko primera za to:

 

Charles Darwin je svoju teoriju evolucije formulisao pomocu koncepta prirodne selekcije, ali je u pocetku bilo puno prigovora zbog nedostatka fosilnih dokaza koji bi potvrdili prelazne oblike izmedju razlicitih vrsta. ,,Karika koja nedostaje” bila je fizicki dokaz evolucije, koji je vremenom otkrivan kroz fosilne nalaze. Naprimer, fosili poput Australopithecus-a pruzili su kljucne dokaze prelaznih oblika izmedju majmunolikih primata i Homo Sapiens-a.

 

Sledeci primer je otkrice DNK kao nosioca genetske informacije. Pre otkrica 1953. godine od strane Watsona i Cricka, biologija je imala mnogo nedoumica oko nacina na koji se prenose genetske informacije. Otkrivanjem strukture DNK kao molekula koji nosi nasledjene informacije, ,,karika koja nedostaje” omogucila je razvoj moderne genetike.

 

Kod nekih lekova, poput aspirina, dugo se znalo da deluju ublazavajuci bol i zapaljenje, ali mehanizam njihovog delovanja otkriven je mnogo kasnije (inhibicija prostaglandina).

 

Deca, kao sto je poznato, vrlo brzo usvajaju slozen gramaticki sistem jezika cesto bez eksplicitnog objasnjenja. Ovde je ,,karika koja nedostaje”  razumevanje kako njihov mozak prirodno strukturira jezicke informacije.

 

Ovakvih primera ima puno ali je vreme da dam svoje vidjenje ,,karike koja nedostaje” vezano za bolesti nepoznate etiopatogeneze.

 

Kada mi dodje na pregled pacijent sa bilo kakvom klinickom slikom, tj. tegobama ili simptomima, moj primarni zadatak je da na osnovu dijagnostickih ,,alata”, dostupnih kroz akupunkturnu dijagnostiku, definisem energetske poremecaje koji su prisutni.

 

Simptomi bolesti, koji za pacijenta predstavljaju uvek primarnu stvar, ovde imaju jedan drugi znacaj. Oni su tu da pre svega budu sagledani kao pojavni oblici energetskog problema, cija ce pocetna korekcija (energetskog problema) a kasnije, ako je to moguce, i eliminacija, trajno oduzeti osnovu za postojanje simptoma. Simptomi su samo nuzan izraz poremecaja energetskog stanja organizma i u takvom kontekstu zaista mogu da se posmatraju prevashodno kao putokaz ka uspostavljanju tacne energetske dijagnoze. (Postoje i objasnjenja u okviru akupunkturne ali i psihosomatske medicine, da su simptomi izraz novouspostavljene ravnoteze, odnosno teznja organima da uspostavlja ravnotezu u uslovima energetskog disbalansa- o tome mozda nekom drugom prilikom).

 

Drugim recima, kada na organizam pocne da deluje nepovoljan faktor,  to ce u jednom trenutku najpre dovesti do poremecaja energetske ravnoteze i radjanja odredjenog energetskog problema ili vise njih. Ukoliko sistem (organizam) ne uspeva da povrati ravnotezu, energetski problem se uvecava i u nekom trenutku, sa iscrpljivanjem kompenzatornih mehanizama, doci ce do pojave simptoma.

 

U ovim bolestima, nasa zvanicna medicina svojim pristupom ,,pokriva” tj. percipira faktore koji deluju na organizam, pri cemu uzima kao validne iskljucivo one koji se mogu sagledati kroz statisticku verifikaciju. Sledeci nivo percepcije su simptomi i pojava bolesti. Ono sto zvanicna medicina ne uspeva da objasni jeste njihova medjusobna povezanost. Taj prazan prostor, pukotina u znanju, nemogucnost otkrivanja i razumevanja mehanizama kojima se pokrece zacarani krug koji vodi ka pojavi bolesti je upravo ,,karika koja nedostaje” u ovom slucaju.

 

Akupunkturna medicina nudi resenje u obliku energetskih sindroma koji se radjaju u poremecenom sistemu nakon delovanja uzrocnih faktora, i koji posle izvesnog vremena dovode do simptoma i bolesti. Ti energetski sindromi ne mogu biti dijagnostikovani metodama zvanicne medicine vec iskljucivo principima i metodama akupunkturne dijagnostike u rukama iskusnog lekara akupunkturne medicine. Cilj terapije nije da primarno eliminise simptom vec da popravi poremeceno energetsko stanje, a kada se to dogodi simptom gubi osnovu za svoje prisustvo te se ublazava ili nestaje. Podrazumeva se da se direktno moze delovati i na simptome, ali bez rada na energetskom nivou nema izgleda za trajnu eliminaciju simptoma.

 

I jos jedno pojasnjenje: period bolesti u kome su prisutni simptomi a laboratorijskim i drugim pregledima u okviru zvanicne medicine nije moguce utvrditi bilo kakav poremecaj (tj. postaviti dijagnozu), ja nazivam energetskim stadijumom. Njega pacijenti osecaju kroz manje ili vise izrazene simptome ili neodredjene tegobe a odlazak lekarima i ispitivanja koja se preduzimaju ne otkrivaju dokaze pomocu kojih se moze doneti zakljucak o cemu se radi (ne moze da se postavi dijagnoza).

 

Dodatni problem  je sto takva situacija gde pacijent ima tegobe a svi nalazi govore da mu ,,nije nista” predstavlja osnov za sumnju da se radi o umisljenim tegobama. Lecenje tada cesto ode u pogresnom smeru a energetski sindrom za to vreme dalje napreduje sve dok ne eskalira i ne dovede do organskih poremecaja. Klasicna medicina najcesce tek tada moze nedvosmisleno postaviti dijagnozu, u organskom stadijumu bolesti (na primeru multiple skleroze – verifikacija podrucja demijelinizacije na magnetnoj rezonanci mozga). Period energetskog stadijuma moze trajati godinama, a sa aspekta mogucnosti lecenja za pacijenta predstavlja, kao sto je ranije istaknuto, izgubljeno vreme.

 

Nazalost, kada je medicinska nauka u pitanju,  energetski aspekt naseg postojanja je definitivno zanemaren. Moderna nauka nametanjem strogih i specificnih uslova istrazivackog rada odrzava neku vrstu monopola u odnosu na nacine i pravce kretanja medicinske misli i prakse. U tome igraju ulogu i svetski biznisi vezani za farmaceutsku industriju i proizvodnju medicinskih aparata kojima nikako ne odgovara da ideja prevencije i jeftinog lecenja preuzme primat nad skupom i  komplikovanom savremenom medicinom.

 

Ukratko, za ono sto nudi akupunkturna medicina, savremena nauka nema merne instrumente da bi naucno, po utvrdjenim kriterijumima, dokazala  egzaktnost i validnost. A energetski aspekt ljudskog postojanja koji je u ocima zapadne medicine sustinski zanemaren, mozemo sagledati kroz bezbrojne primere iz prirode, svakodnevnog zivota, pa i kroz naucna tumacenja. Iako ovi fenomeni nisu uvek direktno merljivi u okvirima klasicne i medicinske nauke, oni nude osnovu za razumevanje inegrativne perspektive.

 

Skrenucu paznju na nekoliko primera i aspekata energetske prirode coveka:

 

Bioelektricna aktivnost organizma

 

Ljudsko telo je bogato bioelektricnim procesima. Elektrokardiografija (EKG), elektroencefalografija (EEG), elektromioneurografija (EMNG) kao dijagnosticke metode u kadiologiji i neurologiji mere elektricnu aktivnost u srcu, mozgu, nervima i misicima. Ova aktivnost je energetske prirode. Nervni impulsi su rezultat protoka jona kroz celijske membrane, procesa u cijoj je osnovi elektricna energija.

​

Bioloski ritmovi i planetarna energija

 

Cirkadijalni ritam: covekov unutrasnji sat sinhronizovan je sa dnevno-nocnim ciklusima, koji su rezultat rotacije planete. Melatonin, hormon sna, regulise se promenama svetlosti, sto ukazuje na nasu povezanost sa energetskim ciklusima planete.

Lunarni uticaji: istrazivanja pokazuju da meseceve faze mogu uticati na san, raspolozenje pa cak i na bioloske procese nekih organizama (menstrualni ciklus).

​

Elektromagnetno polje Zemlje i ljudi

 

Zemlja ima elektromagnetne frekvencije koje su povezane sa njenom jonosferom. Postoje teorije da ljudski mozak moze biti u rezonanciji sa ovim frekvencijama preko mozdanih talasa (alfa-talasima slicne frekvencije).

Srce kao organ generise snazno elektromagnetno polje koje je merljivo i siri se oko tela.

 

Energija iz hrane

 

Hrana je forma energije koja se hemijskim procesima u telu pretvara  u  ATP (adenozin trifosfat), molekul koji pokrece gotovo sve bioloske procese. Na taj nacin, energija sunca, zarobljena u biljkama kroz fotosintezu, postaje jedan od osnovnih izvora zivota za coveka.

 

Tradicionalna kineska medicina (TKM) tvrdi da energija tece kroz meridijane (kanale) u telu i da se njena harmonicnost moze uskladjivati delovanjem na odredjene tacke na povrsini tela-na kozi. U jogi i ajurvedi ,,prana” se smatra osnovnom zivotnom energijom, kojom se moze upravljati tehnikama disanja i meditacijom.

 

Iako savremena medicina tek dotice povrsinu energetske dimenzije ljudskog postojanja, brojni primeri povezanosti coveka i drugih zivih bica sa planetom i univerzumom sugerisu da je ova dimenzija kljucni deo naseg zdravlja i blagostanja. Zato je sve vise zastupljena teza da integrativna medicina moze ponuditi okvir za dalje istrazivanje i primenu ovih koncepata u lecenju i prevenciji.

 

Sa aspekta savremene nauke, postoje realne prepreke u sagledavanju energetske medicine (akupunkture) kao moguce spojnice ili ,,karike koja nedostaje”, u povezivanju postojeceg znanja o bolestima nepoznate etiopatogeneze. Bolesti poput autoimunih i raka su multifaktorske, povezane sa komplikovanim interreakcijama genetskih, imunoloskih i faktora okoline. Kompleksnost uvida u uzrocno-posledicne veze i objektivna nemogucnost sagledavanja svih ili vecine pomenutih faktora cini otkrivanje mehanizama njihovog razvoja znatno otezanim.

 

S druge strane, teskoce u kojima se nalazi zvanicna medicina ipak nisu i ne mogu biti dovoljno opravdanje za obolelog da ih razume, prihvati, opravda i strpljivo ceka rasplet dogadjaja. U eri dostupnih informacija mnogi, u sve vecem broju, postaju svesni da im zdravlje nece biti servirano na tanjiru, vec da nesto moraju i sami da  preduzmu, prihvatajuci sopstvenu odgovornost (ne krivicu) i uzimajuci stvari u svoje ruke.

 

Ovim tekstom sam hteo da ukazem na postojanje prostora koji zvanicna medicina ne prepoznaje, a koji sustinski predstavlja epicentar dogadjanja u nasem organizmu tokom delovanja patoloskog faktora i nastanka energetskog poremecaja (v. tekst ,,energetska stanja organizma”). S druge strane zelim da ukazem na vaznost prevencije koju svaki covek moze da preduzima, analizira i kontrolise, a tice se upravo centralne teme zdravlja-odrzavanja dobrog energetskog stanja (v. tekst ,,definicija zdravlja” u kome sam pisao o vaznosti bioritma i kontroli stresa).

 

Normalno je da postupci i uvidi pojedinca zavise od razmisljanja i osecanja vecine. Mediji, a zadnjih 20 godina i drustvene mreze, ucinile su svoje. Stavovi i uvidi formiraju se na nacin gde su svest i licna uloga  pojedinca suptilno i tendenciozno umanjeni i obezvredjeni.

 

Takva je situacija i na polju zdravlja. U prirodi coveka je da se preda liderskom vodjstvu, u ratu i u miru. Pa i u oblasti zdravlja. Tako sam se verovatno i ja osecao, kao student i mlad lekar opste prakse, potom i kao specijalista. Dobio sam ,,na tanjiru” servirano znanje, praksu i protokole,  a od mene se ocekivalo da se toga strogo i slepo pridrzavam.

 

Zahvaljujuci srecnom slucaju i ulazenju u dublje vode tradicionalne kineske medicine, stekao sam sposobnost kritickog misljenja, naviku da stvari posmatram iz vise uglova i da se zahvaljujuci tome mnogo uspesnije prilagodjavam potrebama pacijenata i izazovima lecenja. U tome mi je pomogla i treca oblast, psihosomatika, za koju sam u jednom trenutku osetio da moram dovoljno duboko da udjem kako bih objasnio, pre svega samom sebi, komplikovane mehanizme radjanja energetskih problema iz psihicke sfere coveka.  

 

Ovaj tekst je proizvod toga. U svom radu sam povezao mogucnosti jedne i druge medicine i to je na planu lecenja dalo vise nego dobre rezultate. Uspesi bi bili i veci da je bilo, kod odredjenog broja pacijenata, vise razumevanja a samim tim i svesnosti, strpljenja, istrajnosti i odgovornosti, odnosno svih onih individualnih uslova neophodnih za uspesnost lecenja.

 

I dok je medicina sve mocnija, modernija i uspesnija, statisticki podaci govore da tu nesto ne stima jer je stopa oboljevanja i smrtnosti od najrazlicitijih bolesti sve veca i veca.

 

Zato su ovi redovi namenjeni onima koji ne odustaju od logickog razmisljanja i ne beze od sopstvene odgovornosti a koje ce sreca ili intuicija, a mozda i ovaj tekst, dovesti do neke vazne i licne ,,karike koja nedostaje”.